Poezija |
Dalibor Filipović Filip
PO LIKU BOŽJEM
Silueta sam ubrzane prolaznosti.
Odsjaj senke.
Čovek lahor.
Kristalnih kostiju.
Nezgrapan ukras.
Postepena praznina.
Buduće nepostojanje.
Ljuštura vetra.
A stvoren sam po liku božjem!
U PODVODNOJ ŠUMI
Ovo su vodena stabla,
sa korom,
od nataloženih školjki.
Ovo su vodena stabla,
u podvodnoj šumi,
sa lišćem od crvenih korala.
Prepoznajem svetlost. Vidim izlaz.
No, moja lađa nežna je i krhka.
Neplivanju vičan - tonem. Raspadam se.
Postajem hrana šumskom mulju.
I evo me u kori!
Evo me u lišću!
Šumim u Neptunovoj šumi.
ISPIT ZRELOSTI
(Gojku Đogu)
Jutro
Iz zimskog sna zev zemlje poput labudove pesme
jedri u magli
Podne
Čuvarkuće ispiraju krečna usta klin čorbom
od klinastog pisma
Veče
Brkata dadilja sa dlakama na jeziku
biva razroka nevesta spremna za noćni rasad
Ponoć
U kavezu noćni čuvar čuva vatru
meri vreme trguje kožom i razgovara s' ježom
Jutro
Dok ptice selice donose vidopoljski zapis
prepisan sa kamena visoko u brdima
Podne
Lišaj im na licu u grudima zlatna buba
rogovi u modricama tromil pticu nikad da zasite
Veče
O čuj vučju pesmu pasjih sinova guslar-tumač ptice i
kamena ćuteći u visini potkovanih jaja seje žuto seme
Ponoć
U njegovoj ruci papagaj koji laje
dvorogim jezikom zagnjuren u dim kaktusa - nalik jablanu
***
pade kula iz vazduha prosu se led i žar
gde god naumili zmijska trava ujedom nas otpozdravlja
BELI I CRNI DEČAK
Beli dečak je lepo vaspitan.
Savlađuje tri obroka dnevno i dve užine.
Njegov brat, crne kože, takođe je solidno izdresiran.
Jede u zoru pa na veče.
Beli dečak ima pravo da pita, da bude glasan i podigne ruku.
Crni dečak zna da oćuti, sme da jaukne i bude spreman.
Beli dečak proučava evropsku književnost, preferira klasiku.
Crni dečak peva samo bluz, i ne govori engleski.
Beli dečak je uglađenih manira.
Crni dečak ima grube pokrete, nezgrapan je i gleda u zemlju.
Beli dečak je bledunjav, krhkog zdravlja.
Crni dečak je otporan, nadživljava svog brata.
