artija.net # Pisane umetnosti
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Autori » Poezija

Autori » Proza (kratke priče)

Autori » Proza (odlomci iz knjiga)

Neda Kovačević - Povratak košave u Beograd

Neda Kovačević


Odlomak (početak) iz romana...

POVRATAK KOŠAVE U BEOGRAD

*

Skoro svake noći u snu vraća košavu u Beograd. Hoda Terazijama, Bulevarom kralja Aleksandra, rodnom Kosovskom... Goin Back Home...
Na mostu, zagledan u liniju što spaja bezdano nebo beogradsko s vodama. Neiskaznim, poput njegovih osećanja. Toliko bi želeo da ih izrekne. A samo jedan je način. Muzika. Poezija.
Ali note raznosi košava, magična i neuhvatljiva, kao džez. Jad i blaženstvo u isti mah. Kao Serene. I kao Lament...
... Blow Wind Blow Wind...
Ne ume reći da li to u Savi, dubokoj kao bluz, vetar mreška mesečinu. Ili note bljeskaju na vodi? I ko bi to bolje ispričao, bas klarinet tihog gospodina s lulom, Dolfija, saks «Ptice», Duškova truba, Belgrade Blues-om. Ili, možda, licem ka vetru, glas Milanov? Ona, jedina zna. I zato...
Okrenuti se. K njoj.
Tako bi želeo.
Otvara oči...
Da sam pisao roman, verovatno bih počeo ovako. Ali, ovo je samo moj dnevnik. Čitam na preskok.
Muzika, poput valova, dođe, poprska, preplavi, dotakne, ode. I sve tako, nanovo, u Krug.

«8. juni 1993.»
Najviše se vraćam na taj datum, i mnoge posle njega. I sve vreme, listajući, kao da ću time naći odgovor, iznova se pitam:
Da li je bilo neophodno da se preselim iz Rima u Trst? Idi za svojom sudbinom...?
Ponekad pomislim, bolje da to nisam uradio. Mogao sam i tamo lepo završiti faks. Ali ja, nadobudni, budući filolog, hteo da budem što bliže izvoru. O'ladio me izvor, što li sam morao da budem baš toliki štreber?
Je li sve to, doista, sudbina? Slučaj Komedijant, kako kaže moj najdraži srpski pesnik? Ili ja, sa svojim kompletnim «likom i delom»? Nemam pojma. Ipak, kontam da je za čitav dalji tok mog života presudan... e, stoj, koja patetika. Okej, de, reći ću: «naročito važan», ovaj drugi datum:

14. septembar  1993. 
Kuća Janka Arsenijevića, Montebelo.
U dvorištu, posebnu mi pažnju privuku koš, i motor. «Honda» NX 125, mali kroser.
A unutra, u dnevnoj sobi na stolu, časopis «Musica Jazz».

Dok idemo u njegovu radnu sobu, Janko pita:
- A otkud ste baš odabrali studije srpskog jezika?
- Majka mi je bila Srpkinja. Milica, rođena Petronijević. Studirala italijanistiku na Univerzitetu u Padovi. Upoznala tamo mog oca, i ostala. Još kao dete sam išao u Beograd. Svake godine provodio bar po jedan raspust. I sad idem, svake godine.
- Idete... Blago vama - uzdahne duboko. - A imate li u Beogradu koga?
- Na žalost, od pre tri godine više ne. A majka mi je umrla pre deset. Otac, prošle.
- Moje najdublje saučešće - kaže Janko, čvrsto mi stežući šaku.
- Hvala - odvratim - Eh, imao sam super ekipu u Bgd-u. Najortaci, Dimitrije, sad u ratu, u Bosni, dobrovoljac. Vladan, zapalio za Australiju, sa sve matorima. Komšije, Čuburci, Mutapova... - Pomislim za tren na onu Moji su drugovi... - A vi, ne odlazite za Beograd?
- Od seobe u Trst, ne. Isprva nismo stigli, a potom, premda silno želimo, ne bih rizikovao da me mobilišu u taj dogovoreni, i veštački izazvani rat. Eh... Pet godina. Kao pet eona...

*

Vraćam se nekoliko stranica dnevnika.
9. septembar 1993.
Na srpskoj katedri ovdašnjeg Univerziteta imaju dosta materijala za diplomski, ali ne sve koji su mi potrebni. Isto u Crkvenoj opštini. Ali sveštenici crkve Svetog Spiridona me upute na izvesnog Janka Arsenijevića, Srbina koji živi ovde. «Ako želite da dođete do najbolje i najobimnije građe za vaš rad, i ako biste, da kao budući filolog srpskog jezika, doista upoznate našu istoriju, kulturu, tradiciju, nema boljeg čoveka».
Potražim Janka na njegovoj matičnoj katedri, klasične filologije.
- Dobar dan. Ja sam Miloš Alfijeri. Radim diplomski na temu: «Srpska književnost u Trstu». Uputili su me na vas...
Dok govorim, sav kao da je pretvoren u uho. Skapiram da tako pažljivo osluškuje upravo - srpski jezik. Rekao bih da, uživajući u svakoj reči na srpskom, i odgovara:
- Dobar dan. Radite, dakle... - razmisli na čas - onda je najbolje da dođete kod mene kući ovih dana, kad vam odgovara, tamo možemo na miru... •

Prikaz knjige “Povratak košave u Beograd”


Neda Kovačević


Neda Kovačević - Beleška o autorki:

Rođena je u Beogradu. Objavila knjige poezije: „Zenica duše“ (Sfairos, 1997), „Umesto molitve“ (Književno društvo „Sveti Sava“), i romane „Pozdrav iz crne rupe“, (Sfairos, 2000), „Povratak košave u Beograd“, („Mali Nemo“, 2009) i „Komandant i Margita“ („Mali Nemo“, 2010).

Zastupljena je u knjizi „511-203 Halo Avala - pesnici za Avalski toranj“ (UKS, 2005), u zborniku poezije “Junaci urbane bede” („Trablmejker“, 2008), i u još nekoliko zbornika poezije.

Roman „Pozdrav iz crne rupe“ je 2008. godine doživeo drugo izdanje u izdavačkoj kući „Mali Nemo“. Objavljivala je pesme u časopisima „Sveske“, „Književna reč“, „Naš trag“, „Savremenik“, „Zvono“, i na mnogim književnim sajtovima.