artija.net # Biblioteka / Prikazi
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Elektronska
biblioteka
ARTiJA

Knjige » Prikazi

Autori » Reči i dela

Prikaz knjige - Čedomir Ljubičić - Dušan Mijajlović Adski "Trošenje Straha"

Knjige » Prikazi


Dušan Mijajlović Adski: “Trošenje Straha”, Sven, Niš, 2009.

LEPOTA MAJKE HRABROST

Napisao: Čedomir Ljubičić

Čedomir Ljubičić

Lepota se ne sastoji u kamenu, nego u formi koju umetnost daje kamenu.

Tamo gde sveopšti stvaralac nije oživeo neku masu do potpune osećajnosti, gde je potencijalnost ostala nepokrenuta, gde se na slici nalazi neko mrtvo, neobrađeno mesto, ili na kipu neka neizrazita površina, ili u muzičkom komadu neki nepovezan viseći ili monoton niz nota, tamo se nalazi i neprijatelj lepote. Tamo je prisutna ružnoća i metafizičko nebiće. Tako možemo definisati razliku između ružnih i lepih lica. Lica čine lepim život duše koja sija kroz telesne delove a dodatno je obasjava svetlost razuma. Pravilne crte ne očaravaju nas tako kao što nas očarava svežina izraza. Pošto jedno isto lice sa stalnom simetrijom, katkad izgleda lepo a katkad ne, možemo li sumnjati u to da je lepota nešto više od simetrije?

Mašta umetnika ali i ne samo mašta, već i njegov stvarnosni upliv u uzdignuća i potonuća realnog života na realnom mestu u realnom prostoru svoju funkcionalnu manifestaciju ne ostvaruje tako što će mu polazna osnova biti neka “tabula raza” već je ta polazna osnova tradicija koja mu pruža njegova sredina. Umetnik prerasta tradiciju svoje sredine, stvara nešto novo što ne postoji u tradiciji i što obrazuje jednu novu tradiciju. Ali čak i ako se pobuni protiv tradicije u njoj učestvuje tom svojom pobunom.

Lepota lica koje je potrošilo strah i pobuna protiv tradicije da strah parališe i onemoćava dva su potporna zida najnovije knjige Dušana Mijajlovića Adskog “Trošenje Straha”.

Dušan Mijajlović Adski, beskompromisan, lucidan i istrajan u nameri da ljudima i pojavama uđe pod kožu, razotkrije grehove i raznolike ljudske slabosti sa novom knjigom priča Trošenje Straha poetikom koja je sasvim u skladu sa uverenjem da je borba roditelj i gospodar svemu i da od jednih pravi Bogove a o drugih ljude, dozvoljava nam da strahu pogledamo oči. Dozvoljava nam da ga savladamo a da premisa ljudske crte u kojoj je i strah jedan od nezaobilaznih gostiju, ostane vidljiva u obliku pritajene opomene.

U pričama Sasvim običan dan i Svet je ipak šarena laža Adski u krupni kadar naracije stavlja mrtvaca a potom i psa da bi se u poentiranim završnicama glavni narativni tok izmestio u vizuru realizma i, jedinog mogućeg, logičnog završetka. Autentičnost u ovim pričama dovodi Adskog u jaku i neraskidivu vezu sa stvaraocima “prevratničkih” knjiga u srpskoj književnosti druge polovine dvadesetog veka. Miodraga Bulatovića sa knjigom “Đavoli Dolaze”, s kraja pedesetih godina prošlog veka u kojoj je obasjao realitet polusveta u idealnoj bajci samoupravnog socijalizma, Nebojšu Jevrića sa knjigom “Adamova Glava” s početka osamdesetih i prvim ozbiljnim približavanjem narko sveta i jezika i Dušana Mijajlovića Adskog povezuje, zapravo, jedan paradoks. I Bulatović i Jevrić su po prvi put na ozbiljan i temeljan način progovorili o određenim pojavnostima, dok je pojava koju tretira Adski toliko ukorenjena u svet koji nas okružuje da se postavlja pitanje: koliko je strah i zanimljiv kao tema za ozbiljnu literaturu? Ali... Strah u pričama Dušana Mijajlovića Adskog ima onu dimenziju koja čitaocima poništava dilemu između straha i razloga za strah i već u tom dobukom pronicanju dovodi nas do zaključka da ljudi mogu biti i ono od čega se najviše plaše a to su u, gorepomenutim pričama, mrtvac i pas.

U priči Jedino smrt za uzvrat ne traži ništa svi oni oblici straha prisutni i razarajući u svakodnevnom životu uokviruju se analitičkim usitnjavanjem straha od neispunjenih nada na delove, monološke i auto-dijaloške komade uronjene u međusobnu raspravu iz koje se oslobađa misao o bliskosti ćutanja, retorike i logike.

Čoveče, umrećeš i ti. Misliš, tada će tvoja ulica zanemeti od tuge, osušiće se neko stablo u drvoredu, oluja će počupati sve prozore na soliteru...Ništa od toga! Možda će jedino tog dana neka od komšinica prevariti svog moža, ili će neki lopov opljačkati banku preko puta tvog stana. Tog dana, u inat tebi, neće umreti niko od tvojih neprijatelja!

Isailo koloritna i upečatljiva priča o strahu od zveri u čoveku u prvi plan stavlja seljaka i jedan način života i čoveka iz velegrada, zeta, došljaka, promišljenog, tajanstvenog, za rad i prilagođavanje seoskom načinu života nezainteresovanom. Isailo, seoski vidar, travar ali i opskurni saradnik magije, vračarenja i gatanja ponire u tančine Markove ličnosti, jedini on naslućuje da je rođen da bude ubica, što se na kraju ispostavlja kao tačno jer sposobnost da predoseća i uviđa da je to čovek koji presuđuje po kratkom postupku plaća sopstvenim životom.

Strah od otuđenja i dehumanizacije je prisutna u svim pričama u knjizi Dušana Mijajlovića Adskog Trošenje Straha i predstavlja vezivno tkivo ali i, istovremeno, pokazuje da ta vrsta straha može biti dobro isklesan motiv za stvaranje ili, bar, doprinos nekoj od lepih umetnosti. U slučaju Dušana Mijajlovića Adskog priča je ta umetnost kojoj je autor podario impulse i ukus a to bez paralelnog kretanja i saživljavanja sa moralnim načelom ne bi bilo moguće. Ukus za lepu umetnost priče Adski promoviše na nesvojstven način: sugestivan, prodoran i edukativan, na najbolji način dokazujući da ljubav prema umetnosti štiti mladog čoveka od kocke, sredovečnog od ambicije a starca od tvrdičluka.

Pripovedanje Dušana Mijajlovića Adskog i potresno i opominjuće svoje ishodište pronalazi u osloncu kakav je Ciceron i njegovom učenju da u umetnikovom duhu postoji gotovo idealna slika i da je njegov zadatak da samo prenese tu sliku u neku materiju.

U knjizi priča Trošenje Straha Dušan Mijajlović Adski na psihološki utemeljen i literarnim darom i iskustvom zaoružen način uvire u svetovne, božanske i sidbinske aspekte nade. Disciplinovano i metodično, do u tančine razlaže taj mirisni buket opstojanja u uverenju da se vatrama duhovnog indentiteta ne sme prilaziti brzopleto i neoprezno. Pišući o svim važnijim aspektima nade u odsudnim trenucima, u trenucima kada život kopni i kada je već sav odenut u smrtno ruho i kada nema više snage ni da se kiselo podsmehne pronicljivošću Gabrijela Lauba koji kaže: Volite život kao ženu. Lep je iako je glup, Adski se ponaša kao vajar koji kleše skulpturu životinje. U potpunosti poštuje njenu anatomiju.

Život je uvek kratak, ako ne verujete, pitajte stogodišnjake. Takođe, nema tog sažaljenja koje nije licemerno. Zbog toga, obolelom, osama više prija. Kad bi se misli, ovaploćene u samoći automatski zapisivale, to bi bile najmudrije misli. Ja sam, razmišljajući, zaključila da je greh u životu osećati se loše.

Priče koje se nameću nepogrešivom upotrebom jezika, jasnoćom, ekonomičnošću, prikladnošću i otmenim ophođenjem prema impulsima i bolnim tačkama tekstualnosti, izdvajaju se samosvojno i upečatljivo. U zbirci priča Trošenje Straha to su, ponajpre, priče:

Sasvim običan dan, Svet je ipak šarena laža, Tajanstvena šljiva džanarika, Jedino smrt za uzvrat ne traži ništa, Isailo, Bela vrana, Grom koji ćuti, Na putu istine, Najava duge patnje, Poslednji dani nade, (ne)dokučiva tajna Seletovih, Šta reći!?, Sve dok me mrak ne pokrije, Čuda ipak (ne)postoje...

Uspešnost i značaj knjige Dušana Mijajlovića Adskog Trošenje Straha ne objašnjava se uskim vezama između čula pisca i spoljašnjeg sveta, nego strujanjem stvaralačke energije koja je u pisca utekla pravo iz dubokih ideja i razloga koje spoljašnji svet neuspešno kopira. Bezmalo, dva milenijuma.

Pročitajte knjigu. Porazite zablude. Očistite lice. Potrošićete strah. •