artija.net # Biblioteka / Prikazi
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Elektronska
biblioteka
ARTiJA

Knjige » Prikazi

Autori » Reči i dela

Prikaz knjige - Čedomir Ljubičić - Emsura Hamzić "Semiramidin vrt"

Knjige » Prikazi


Emsura Hamzić: “Semiramidin vrt”, Orfeus, Novi Sad, 2008.

BRAK SLIKE I JEZIKA

Napisao: Čedomir Ljubičić

Čedomir Ljubičić

Iako je za emocionalnu snagu umetnosti neophodna vernost životu, ta vernost ipak može proizvesti svoj posebni umetnički učinak samo ako je u doživljavanju slabija od odgovarajuće stvarne energije. Kvalitativno, funkcija umetnosti je da dira i pokreće ali kvantitativno njen učinak mora biti blag. Umetnikova imaginacija pruža nam promenu i uzbuđenje bez neugodnih posledica. Avanturu bez opasnosti. Kretanje bez zamora.

Jedina razlika između pokretačke moći umetnosti i njenog originala nalazi se u tome što umetnost ima manju snagu. Slabost umetnosti je njena odlika, naravno ako je prisutna emocionalna vrednost. Suština problema umetnosti nalazi se, dakle, u tome kako da se pruži zanimljiva građa koja će sasvim sigurno zainteresovati, dirnuti i pokrenuti posmatrača. Zato je takođe važno da se oseti veštački karakter umetničkog dela, kao i da se oseti njegova sličnost životu.

Neobičan i redak talenat kod pesnika ali i umetnika, uopšte, da gotovo autentične, nepovređene i cele slike iz mita ili, pak, poetizovane predrasude donese pred čitaoce, jedinstveni je dar koji nam uručuje pesnikinja Emsura Hamzić. Ta činjenica ostaje nepomeriva od prve do poslednje pesme u knjizi Semiramidin Vrt.

U pesmi Obraćanje I, koja otvara knjigu i istoimeni ciklus pesama, Emsura Hamzić sabira i bolove i pobune i nemoć u onoj nebeskoj tački u kojoj je mesto nasušno potrebne zvezde vodilje upražnjeno, a njen sjaj ugašen, možda i zbog jednog jedinog racionalizovanog krika skršenih nadanja, krika odenutog u pesmu ili viziju ili prisećanje.

O, majko Sirijanko, zar ovde da čekam
mrkog Odiseja, Ramzesa faraona, Aleksandra kralja,
Cara Sulejmana, kana Džingiskana, Judu prijekog,
Isusa milostivog, Muhameda alejhi selama,
Zar da čekam!? I dokle?

Malopre pomenuta pokretačka snaga umetnosti, u poeziji, svoj zamajac i siguran oslonac traži i pronalazi u jeziku. Jeziku neokaljanim od površnosti i infantilnim posledicama svakodnevice. Jeziku imunom na niskost palih anđela pisane i izgovorene reči. Semiramidin Vrt sasvim prirodno i intelektualno utemeljenom gracioznošću obogaćuje i u punoći oblikuje upravo jedan takav jezik- isceljujući, pobuđujući, koji brzo uskipti a verno odražava. Da nije takvog jezika, bilo bi apsolutno nemoguće dovesti u vezu dosledan odnos poetskog proniknuća u idealno stanje duše (njenu veličinu i mir) i slike natopljene hrabrošću koja poništava hladnoću, tako svojstvenu prenošenju vizuelne bledunjavosti u beskrvnu i bezličnu tekstualnost.

Brak slike i jezika u zbirci poezije Semiramidin Vrt u potpunosti je lišen tih i takvih sumnji i manjkavosti.

Govoriti o granitnoj utemeljenosti oživotvorenog jezika i autentično vaskrslim slikama jedne nadasve značajne pesničke knjige, bilo bi nepotpuno ako se ne bi spomenuo dinamizam i koloritno bogatstvo linija u potpunosti usklađenim sa tezom Imanuela Kanta da je estetika nauka koja posmatra uslove osećajne percepcije. Kao iskra ilustrativnosti potkrepljena prethodno izrečenim može poslužiti stih iz pesme Isto je u travi.

Isto je u travi, cvijetu i djetetu
ta žila očaja i to zrnce nade
koje teče kroz san iz leševa svijeta,
iz mrtvih poljubaca, osmijeha i plača,
očiju, čela i prstiju nježnih.

Neizbežno je da se u detaljnom raščlanjivanju stihotvorene izražajnosti, ponikle u zakovitlanom viru živog izvora hipersenzibilnih osećaja, naslute, uoče i prepoznaju stanja tuge, nostalgičnosti, proživljene pomirenosti, a da opet, sa druge strane,  sva ta stanja budu prelomljena svetlosnim zrakovima i, kao takva, budu razložena belom svetlošću u spektrualne boje u jednoj logičnoj i ritmički organizovanoj celini koja iza sebe ostavlja, i onda kada se korice knjige zaklope, krvotok i šum književnog teksta.

Ulančanost prohodne, oštroumne i svima dostupne mitološke matrice i kosmopolitizma kao premise, i jednog urođenog pogleda na okruženje i imanentnu neodvojivost, sažima ulazne informacije i isporučuje ih lepoti i nikad presićenoj ljudskoj radoznalosti.

Nije Emsura Hamzić od onih pesnika koja se, po automatizmu linije manjeg otpora, prepušta populističkim ukusima, pomodno komecijalizovanim pokretima, iluzijama, nedozrelom i plitkoumnom optimizmu. Temeljan pristup temi, motivu,tekstu, semantici, semiologiji dovodi njenu potrebu za neprikrivanjem osećaja do sposobnosti da probdi noć nad upozorenjima, nad iskustvom kanalisanim spoznajama, nad sićušnim tragom sopstvene mikročestice u vasionskoj beskonačnosti. A sama potreba za istrajavanjem u umetnosti kao najjačoj vrsti individualizma koju svet poznaje, duboko uvire u jednu tako, naizgled, jednostavnu potrebu preispitivanja tanke linije između dna i nešto višeg nivoa nove borbe za pobedu uzdaha iznad bezdna i nestajanja.

Ne bacaj kapu uvis, ne slavi,
ne puštaj gudače tako gromoglasno,
ne potresaj svijet svojom radošću,
mene iskruži sječivom kao bolesni dio,
ali me ostavi da tihujem.
Malo šta za radovanje ima u bunaru,
Čiji sam,evo, odnedavni, čuvar.

Ako je verovati Antunu Gustavu Matošu da Dobrota, plemenitost, lepota, sve propada ako nije rođeno sa zubima onda je sasvim jasno da alhemija istoričnosti u pesmama iz knjige Semiramidin Vrt u dahu poništava (može se reći i ponižava) gomile neukih traganja za visoko poetizovanim sagledavanjima prošlosti, aspsurdnosti i paradoksalnosti, u trenutku kada procuri obična pesma, kada provrišti osećaj više sile.

Njeno srce stade pred prvim slikama rasapa i sile!

U trenu očajanja, bezumnik prihvati mač,
i ka nebu vitlajući njime, sam sebe pogubi!

Zbirka poezije Emsure Hamzić Semiramidin Vrt podeljena u cikluse: Obraćanje, Milosti u svemu, Semiramidin vrt i Samo da svane pred posvećeni čitalački svet donosi pregršt pesama kojima se valja vraćati, onom inercijom kojom se vraćamo na sučane plaže, tople planinske kolibe i mesta koje nas poznaju i pri samoj pomisli na njih. Takve pesme su, ponajpre:

Obraćanje I, Obraćanje III, Isto je u travi, Sarajevo, Sarajevo, Brat moj, Aleksandar,Uhodnicima mračnim, Ide dragi moj, Karmina, Veje Snijeg, Imperator, Strah. Pored navedenih, čini se, najdublji utisak ostavljaju pesme a možemo ih nazvati i zastavama i znamenjima Seramidih Vrtova su, svakako: Ne bacaj kapu uvis, Kako da se vratim, Sihir/Čarolija, Semiramidin Vrt, Zima i Sami smo, Bože.

Po iščitavanju, dugom razmišljanju o pruženoj avanturi bez posledica, kretanju bez zamora, držaćete knjigu još dugo u ruci jer čuda se događaju strpljivima. Knjiga će postati prsten a vi ćete radosni obući novo blistavo ruho jezika i slike i kao takvi poći u srećan i ispunjen život koji slavi, govori i peva:

Semiramida, Semiramida, raduj se i gledaj što činimo za te!