artija.net # Biblioteka
elektronski zapis pisanih i vizuelnih umetnosti
Elektronska
biblioteka
ARTiJA

Knjige » Prikazi

Autori » Reči i dela

ARTiJA - Biblioteka - Čedomir Ljubičić

Autori ” Reči i dela

Čedomir Ljubičić

Čedomir Ljubičić

Rođen u Beogradu 30. septembra 1969. godine. Piše poeziju prozu i književnu kritiku.

Do sada objavio - zbirke poezije: “Benzinska draperija” (1994.), “Ideolog svetlosti” (1997.), “Neronove šibice” (2003.), “Ponoćni izveštaji” (2006.), “Prasak malih misli” (2009); romane: “Pošast u gostinjskoj sobi” (2002.), “Iguanopolis” (2005.), “Dijalog sa horizontom” (2008.); i knjigu priča: “Krvni pritisak i tanga gaćice” (2007.).

Radove je objavljivao u časopisima: Književna reč, Književne novine, Savremenik, Lipar, Sveske, Koraci , Borba, Znak, Polja, Naš trag, Nosorog, Krug severa, Prosvjetni rad, Album, Sent, Tok, Trag, Ekerman, Kišobran, Metafora, Blogorola, Etna, Svet Knjiga, Poezin, Mons Aureus, Ulaznica, Bdenje, Luča, Akt, Stremljenja, Večernje novosti, Književni list i Zlatna greda.

Živi i radi u Beogradu.

PRASAK MALIH MISLI poezija
(Književno društvo "Sveti Sava", Beograd, 2009.)
Krvni pritisak i tanga gaćice

Poezija Čedomira Ljubičića, od njegove prve pesničke knjige pa do ove poslednje, oduvek je  bila plod duboke zamišljenosti nad životom i svetom. I njegova nova zbirka “Prasak malih misli”, baš kao što nam naslovom indikuje, po svojoj refleksivnoj konotaciji nastavlja tradiciju prethodnih. Ipak postoji nešto što je čini posebnom. U njoj nam se Čedomir Ljubičić predstavio kao zreo pesnik čije su emocije zauzdane mišlju, a misao iskristalisana iskustvom.

Ova zbirka je sastavljena od četiri tematski različite, a meditativno podjednako snažne celine.

U prvom od četiri ciklusa pesnik otrežnjen od života, iluzija i snova, podsmešljivo i sa dozom ironije otkriva ljudske slabosti; u drugom traga za smislom i sopstvenim identitetom pronalazeći ga u stvaranju; kao kontrast neveselim gradskim slikama pojavljuje se priroda koja donosi smisao i spokoj u trećem ciklusu; motiv žene uvodi se u četvrtom ciklusu, preko gotovo nadrealističkih slika, boja i mirisa, uz diskretnu erotiku. Od patnje do utehe, od osude do nadanja, tematika je iskazana slobodnim stihom, u ritmu neobuzdanom kao i sadašnjica.

Krećući se kroz ove cikluse, kroz refleksivnu poeziju Čedomira Ljubičića, pratili smo njegov dijalog sa zemnim i onostranim, naišli na duhovite opservacije, na temu otuđenosti prikazanu sa ironičnim odmakom, na Boga koji samo ćuti i gleda. Ova poezija je kritički osvrt na nove civilizacijske tekovine, misaono razračunavanje sa transcendentnim i ovozemaljskim.

Simboličko prikazivanje sveta i života ostvareno je upotrebom upečatljivih i nesvakidašnjih metaforičkih sintagmi, koje se nižu gradirajući. Ritam pevanja kulminira završnim stihovima, u poentiranju, a samo jezgro značenja otvara se na kraju.

Kada se na jednom mestu nađu iskustvo, bogata imaginacija i britak um, nastaje poezija poput Praska malih misli. Sve ono što je u dosadašnjem opusu nagovešteno, dostiglo je u ovoj zbirci Čedomira Ljubičića svoj puni izraz i kvalitet.

Tanja Milutinović
(iz recenzije)

DIJALOG SA HORIZONTOM roman
(Intelekta, Valjevo, 2008.)
Dijalog sa horizontom

... Reč je o romanu koji na veoma specifičan način priča potresnu priču o čitavom nizu junaka koji su imali nesreću da se rode i žive na ovom tlu. Oštra društvena kritika vešto je upakovana u napeti, dinamični koloplet sudbina, slučaja, susreta i ljudskih odnosa koji se mogu postaviti veoma nisko ali i veoma visoko na skali dobra i zla.

Ljubičić je uspešno popisao sve (naše) razdore, dao im ljudske likove i imena i bacio ih u grotlo priče. Kako smo prestali da razumemo jedni druge? Da li smo se ikada razumeli? Da li smo uvek bežali i želeli da život živimo u identitetu nekog drugog? Ovo su samo neka pitanja na koje  ovaj odlično zapleten roman pokušava da odgovori ili bar da nas uvuče dovoljno duboko da pokušamo kako bismo svi po malo odgovorili na ista stara pitanja.

Potpuno je neočekivano kako su, ovako postavljen širok niz likova i priličan vremenski raspon odigravanja radnje romana, postavili situaciju koju Ljubičić uspešno koristi kako bi razigrao nepredvidivi, lucidni sklop svoga pripovedanja. Kroz monologe svojih junaka koji su, nadasve, slojevita bića u stalnoj potrazi za suštinom, pisac je rasparao mnoge maske društva i ponudio istine i nove zablude, otkrivajući perfidne mehanizme koji ih stvaraju.

Aca Vidić
(iz recenzije)

KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE proza
(Intelekta, Valjevo, 2007.)
Krvni pritisak i tanga gaćice

Proza Čedomira Ljubičića direktno se naslanja na njegovu poeziju sa kojom je i zakoračio u svet književnosti i objavio do sada četiri zapažene zbirke pesama. Pošto neretko citira samog sebe - stihovi pojedinih pesama ujedno su i rečenice njegovih romana “Pošast u gostinskoj sobi” i “Iguanopolis”. Ovaj zanimljiv eksperiment (koji je, naravno, poznat samo onima koji su pročitali ceo njegov dosadašnji opus) svoje uporište ima u Ničeovoj preporuci kako se piše dobra proza: sklopiti rečenice kao stihove pesama a onda im dozvoliti da se u poslednjem trenutku izmigolje u prozu. Ljubičić im to ponekad dopušta a često i ne.

Ljubičićevi junaci sedmim čulom shvataju da “živeti u ovom svetu a ne zapitati se o njegovoj suštini zapravo znači paratizirati” (Ortega i Gaset). Ovo naročito važi za likove iz njegove najnovije  knjige, zbirke priča “Krvni pritisak i tanga gaćice” kojom Ljubičić čini iskorak (čitaj kao napredak) u odnosu na raniji literarni postupak i udaljava se od Ničeovske “poetizovane proze” koja krasi njegove romane.

Priče iz ove zbirke, ako je to nekome važno, često jesu na granici pripovetke i jedino ih, uslovno rečeno, inertnost zadržava na nivou priče. Upravo to neprestano preplitanje formi koje postaje njegov specijalitet potvrđuje da je Ljubičić duboko utemeljen u tradiciji čijim tekovinama suvereno vlada, uzima ono što mu je potrebno i na neki način čini joj omaž kao npr. Ibzenovskoj atmosferi ili pak heseovskoj hiperemocionalnosti.

Dejan Milojević
(iz recenzije)

PONOĆNI IZVEŠTAJI poezija
(Intelekta, Valjevo, 2006.)
Ponoćni izveštaji

Ne prestaje da radi poetska radionica Čedomira Ljubičića, smeštena u tihoj i skrovitoj ulici na beogradskom Senjaku. Iz ove radionice Ljubičić nam je upravo poslao “Ponoćne Izveštaje”, njegovu četvrtu knjigu stihova.

Već potvrđeno pesničko pismo, i kojem se izražava svojevrsna, iskonska odanost poeziji i krvna veza sa njenom tajnom, u “Ponoćnim izveštajima” do kraja se emancipuje, čineći od Ljubičića pesnika sa integritetom, otmenog stila i jezika.

U svojim knjigama “Benzinska draperija”, “Ideolog svetlosti”, “Neronove šibice”, Ljubičić gradi zdanje svoje poetike na neukrotiv način, utkajući u nju svaki segment duše, snova i egzistencijalne tmine. On svoje pesme, jednostavno, živi i proživljava.

“Ponoćni izveštaji” Ljubičićevu poetiku konačno dovršavaju, dajući joj izgled pristojne i sigurne građevine.

Ivan Lalović
(iz recenzije)

IGUANOPOLIS roman
(Intelekta, Valjevo, 2005.)
Iguanopolis

U svom drugom romanu “Iguanopolis”, Čedomir Ljubičić se bavi raspadanjem SFRJ i užasima rata na prostorima Bosne i Hercegovine krajem prošlog veka. To je, naravno ono što se čitaocu nameće kao sadržaj romana. Ovaj zaključak je ništa drugo do velika zabluda. Naime, ono što je glavno za ovo obimom kratko ali sadržinom potresno i uznemirujuće delo je izmeštenost.

Jezik većine Ljubičićevih junaka je narodsko-filozofski i čini se, dok čitate knjigu, da su pred vama ljudi koji osciliraju između lakonske dosetke i balkanskog nadmudrivanja s jedne i dugih pasaža, monologa, s druge strane.

Junaci romana su precizno prikazani u širokoj lepezi, od kratkih skica, karikatura, do ozbiljnih, psihološki precizno fingiranih likova.

I šta na kraju? Šta reći za zemlju, za one kod kojih verbalna bockanja beograđana i “purgera” i sporadične tuče navijača mogu izrasti u balkanski klanicu? Ima li za njih nade igde, osim u sećanjima za koja se tako grčevito na kraju romana hvata Nikola Hadži-Muždekić? Možemo li, ipak ostati ljudi? Ova pitanja postavlja Čedomir Ljubičić i, ako su vam ikad ova pitanja pala na pamet, onda još ima nade a nada je ona nit o kojoj visi svet.

Aleksandar Novaković
(iz recenzije)

NERONOVE ŠIBICE poezija
(Književna omladina Valjeva, Valjevo, 2003.)
Neronove šibice

Nakon dve zbirke pesama u kojima je kao jedinka u univerzumu, pa i zadivljen njegovim pojavnim oblikom, Čedomir Ljubičić čini inverzan potez i svet upija u sebe da bi ga velikodušno vratio drugima preko svojih pesama iz zbirke Neronove šibice.

Kao kroz prizmu sažimaju se iskustva njegovog pesničkog habitusa, fokusiraju se u stihove koji svedoče (posledice shvatanju) o božanskim čudesima koje svoj krešendo  imaju u pesnikovoj svesti da lepota i smisao božijeg podviga postoje i bez našeg odnosa prema njemu. Da li imali čula da ih dublje doživimo ili ne, to ne utiče na kaleidoskop božanskih slika niti na njihovu “vrednost po sebi”. Odatle do čiste vere mali je korak koji Ljubičić premošćuje razumevanjem prema nesavršenostima sveta jer sve ima svoj razlog. On uviđa da je, kao i drugi, tek deo univerzuma ali se ne opterećuje zadatkom koji je postavljen ljudima a on doslovno glasi: Čovek je način da svemir spozna samo sebe.

Dejan Milojević
(iz recenzije)

POŠAST U GOSTINJSKOJ SOBI roman
(KUD "Đoka Pavlović" - JP PTT saobraćaj "Srbija", Beograd, 2002.)
Pošast u gostinjskoj sobi

Kao svakom pesniku, i Ljubičiću se roman učinio kao ona idealna, kosmopolitska, velika epska forma, koja će potpunije uposliti pesnikovu imaginaciju i potrebu da, pripovedajući, definiše svoje shvatanje istorije i ono što se do juče zvalo “filozofija umetnosti”.

Ljubičić je istinoljubivo i na mahove jezički i literarno izražajno, re-kreirao one, tradicijom srpske književnosti osveštane, književne topose, prema kojima su Srbi istorijski neoprezan narod, osuđen na to da mu se istorija ponavlja kao kazna za nenaučene istorijske lekcije.

Završna apoftegma romana: “Kada su ubili Argimeda, krugovi su počeli da misle” kao da predstavlja kakvo-takvo rešenje na kraju neosvetljenog tunela istorije. Ta poenta o “mislećim krugovima”, a jedan od njih je, očigledno, predstavljen romanom “Pošast u gostinskoj sobi”, kao sinonim opiranja pošasti kulturnoistorijskim i narativnim pamćenjem, sugeriše, podtekstualno, misao da istorija ne mora biti samo ono što nam se dogodilo nego i naš odnos prema istoriji.

Branko Stojanović
(iz recenzije)

IDEOLOG SVETLOSTI poezija
(KUD "Đoka Pavlović" - JP PTT saobraćaj "Srbija", Beograd, 1997.)
Ideolog svetlosti

... Ali, prave poezije sve je manje. One koja nema električnu gitaru u pratnji, a stvorena je u mladalačkom umu. Emotivna je egzotika naići na zbirku takvih pesama. A evo je - Čedomir Ljubičić, “Ideolog Svetlosti”. Rođen 1969. godine, Ljubičić je stvorio drugi knjigu, naslednika svoje prve zbirke - “Benzinske draperije”. Zreliju, bolju. Zaokupljen sveopštom, gotovo klasičnom, tematikom, on u “Ideologu Svetlosti” vodi saučesnika, čitaoca, kroz svetove sastavljene od impresija koje lako tvore stanja pojačane emotivnosti.

Utisak je poznat - iako izvorno urban lik, on se obraća širim pojmovima od samog gradskog (koji, doduše, vidljivo utiče na oblikovanje njegovih vizija, ali celokupna delatnost je pesnička). Njega muče istorijske dileme, prekretnica jednog tmurnog vremena, humane relacije u takvom dobu, žene, razočaranost iskorišćenih i odbačenih generacija, jednom rečju, on je ono što pesnik treba da bude: univerzalni um svog doba.

Branimir Gajić
("Danas", 04.12.1997.)

BENZINSKA DRAPERIJA poezija
(Književna omladina Valjeva, Valjevo, 1994.)
Benzinska draperija

Prva zbirka stihova mladog beogradskog autora Čedomira Ljubičića (1969), pored toga što najavljuje dobrog i autentičnog pesnika, predstavlja i progovor generacije koja, zatečena sledom događaja, zbunjena i marginalizovana, traga za obećanim, a izgubljenim identitetom.

Inače, “Benzinske draperije” Čedomira Ljubičića sačinjavaju tri blago razdvojene celine kroz koje pesnik pokušava da identifikuje svoj poetski iskaz, ali i svoj humanistički stav istakne kao jedan od inicijalnih uzroka poetskog oglašavanja. Okrenut poetici nagoveštaja, naznaka i naslućivanja, naš pesnik ne pokušava da zamagljivanjem dodirne tokove modernog pesništva, već da lične impresije, proživljavanja i opterećenja dariva čitaocu kao zajedničku dilemu u kojoj niko ne može ostati ravnodušan.

“Benzinska draperija” prva knjiga Čedomira Ljubičića, više je od prve knjige, jer donosi pregršti dobrih poetskih ostvarenja i, svakako, najavljuje pesnika o kome će još biti reči.

Hadži-Dragan Todorović
(Borba, "Svet knjige", 27.07.1994.)